Interesantan je način razvoja prostorne organizacije kuće kroz vreme. Ranije kuće nisu bile toliko raskošne kao što ih danas poznajemo. Početkom 19. veka, u periodu nakon Prvog srpskog ustanka, razvija se seosko neimarstvo i kuće su građene spontano. Najčešće su se kuće gradile kao jednodelne, skromne kuće sa glavnom centralnom prostorijom oko ognjišta. Taj prostor bio je od velikog značaja za okupljanje porodice, obedovanje i praznovanje.

Vremenom, sa boljim finansijskim prilikama kuće su počele da se proširuju, ali ta centralna prostorija za okupljanje ostala je i dalje najznačajnija. Pomenuti tip kuće često se naziva stari srpski tip kuće. Interesantno je da se u staroj srpskoj kući zapaža poštovanje orjentacije određenih prostorija ka stranama sveta. Na primer, kuhinja nikada nije bila orjentisana ka jugu, dok su se delovi za čuvanje hrane uvek nalazili na hladnoj, uglavnom severnoj strani. Ulazna vrata su najčešće bila orjentisana ka istoku, ka strani izlazećeg Sunca, a nikako ka severu zbog jakih vetrova. Kuće su građene skromno i od materijala koji je bio dostupan u okolini, dakle od kamena, zemlje i drveta. Krovni pokrivač je takođe bio ili od drveta ili od kamena.

Za razliku od većeg dela Srbije gde su se kuće uglavnom gradile neplanski. U Vojvodini su postojali strogo određeni propisi za izgradnju sela, formiranje ulica i izgled samih kuća. Stambene kuće nastale u periodu pre Prvog svetskog rata poznate su i pod nazivom “stare vojvođanske kuće”, karakteristične za područje Vojvodine.Njihov razvoj kroz istoriju može da se prati još od 18. veka.Nastale su u procesu planskog oblikovanja naselja u Vojvodini, poznatom pod pojmom “ušoravanje naselja”.

Osnovna karakteristika vojvođanskih kuća jeste da su parcele na kojima su kuće izgrađene postavljene duž ulica, formirajući na taj način izdužene pravougaone osnove dvorišta, upravna na ulicu. Slično dvorištu oblikovan je i sam prostor kuće, koji je takođe u obliku izduženog pravougaonika, sa užom fasadom orjentisanom ka ulici. Osnovna funkcionalna organizacija prostora činila je trem, kuhinju i sobu ili više soba, u zavisnosti od tipa kuće.

Danas, sa sve bržim tehnološkim razvojem i sa uređenjem zakona i propisa koji regulišu građevinsku oblast, došlo je do pojave mnogo različitih i dosta kvalitetnih građevinskih materijala, opreme, standarda i pravila gradnje. To je, sa jedne strane, dovelo do mnogo brže gradnje, a sa druge strane, uticalo je i na to da se grade kuća koje su energetski efikasne i održive. Sa pojavom interneta i sve lakšom dostupnošću podataka, pojavile su se kuće savremenog izgleda, u vidu različitih prostornih sklopova i funkcionelne organizacije prostora po želji korisnika.

Sa razvojem materijala i tehnologije gradnje, vremenom su počele da se grade stambene kuće raskošnijeg gabarita i sa više nadzemnih etaža.Najčešći vid konstruktivnog sistema za gradnju kuća, koji se zadržao i danas, jeste zidani sistem, sa masivnim zidovima kao nosećim elementima. Krov je vremenom od četvorovodnog postajao dvovodan, jednovodan, a ne tako retko i ravan, koristeći se često kao krovna terasa.

Ovo je posebno izraženo u stambenoj gradnju između dva svetska rata, u modernističkom periodu.  Za period moderne je takođe, izražena pojava velelepnih stambenih kuća sa zavidnom površinom i velikim brojem prostorija. Kao jedan takav primer izdvaja se porodična kuća arhitekte Milana Zlokovića u Beogradu, izgrađena 1927. godine.

U pitanju je slobodnostojeći objekat na uglu dve ulice, tako da njegova pozicija doprinosi još izraženijoj estetici same kuće. Kuće iz ovog perioda uglavnom su višeetažne, sa podrumomskom ili suterenskom etažom, prizemljem i još jednim spratom. Podrumska etaža namenjena je skladištenju, kao ostava; prizemlje je namenjeno dnevnoj zoni  (kuhinja, trpezarija, dnevni boravak, salon); dok je sprat namenjen noćnoj zoni sa spavaćim sobama.

Sličan koncept funkcionalih celina raspoređenih po etažama zadržao se i u narednom periodu, tako da kuće nastale u periodu do 21. veka imaju sličnu organizaciju prostora, ali ne i toliko raskošnu površinu kao kuće iz perioda moderne. Za period 60-tih i 70-tih godina vezuje se pojava jednoporodičnih kuća na osnovu tipskih projekata (kuće iz kataloga). One su najčešće prizemne ili dvoetažne kuće, pravougaone osnove sa jasnom raspodelom na funkcionalne zone (dnevna/noćna zona).

Za period 90-tih godina 20. veka karakteristična je pojava bespravne gradnje, što je svakom pojedincu koji je mogao sebi da priušti kuću, dalo određenu slobodu u formiranju svog stambenog prostora. Ove karakteristike ogledale su se smislu pozicije kuće na parceli, indeksu izgrađenosti i zauzetosti, a takođe, i u pogledu spratnosti. Za pomenuti period veoma je čest primer višeetažnih stambenih kuća, tako da je svaka etaža namenjena jednoj od generacija iste porodične zajednice (roditelji, deca, unuci). Zbog toga što su se kuće često gradile bez projekata u mnogim primerima može se uočiti i nefunkcionalna organizacija prostora u kojoj se dnevna i noćna zona preklapaju.